Ako posmatramo epohu praistorije na teritoriji današnje Srbije, preciznije paleolit i neolit koji nastupaju nakon starog kamenog doba imamo o čemu veoma ozbiljno da istražujemo i diskutujemo. U ovom periodu postoje tri karakteristična perioda. Posle kulture Lepenskog Vira, usledila je Starčevačka pa Vinčanska kultura.
Sa aspekta vremenske hijerahije ove etape izgledaju ovako:
– Kultura Lepenskog Vira od 9500 – 5500 pne. Smatra se jednom od najstarijih kultura Evrope.
– Starčevačka kultura 5300 – 4400, uskoro par zanimljivih podataka i
– Vinčanska kultura 4400 – 3200 o kojoj će takođe biti reči, a ovom prilikom želimo da ovu temu načnemo jednim od njenih najjačih paradoksa – VINČANSKIM PISMOM.
Aktuelna istorija kaže da je najstarije pismo nastalo u mesopotamini u trećem milenijumi pre nove ere. Da li je vinčansko pismo postojalo još u petom milenijumu?
Pozitivan odgovor bi sigurno tražio pisanje nove istorije, ali put nauke nije odbrana autoriteta i hipoteza, već teorija sa dokazima. Natpisi na obilju arheološkog materijala na lokalitetu Vinča govore da je reč o “pismenima”. Ali retko ko je govorio o pismu. Sve do paleografske analize došlo se do zaključka da se natpisi na artefaktima ne nalaze kao znak svojine, već da je reč o linearnom, dakle slovnom pismu azbučne morfologije. Postulira se pismo sa nekih 70 znakova mnogo pre proto sumerskog pisama. Postoji oko 800 predmeta sa natpisama takozvanog vinčanskog pisma.
Pojava ovih simbola i na okolinim lokalitetima govori da se još u neolitu, dakle mnogo ranije nego što savremena istorija danas uči, postoje artifakti ovog pisma. Upravo vinčansko pismo je kandidat za novu istoriju i to baš na prostoru današnje Srbije. Da li se radi o pradoksu, teoriji zavere ili prikrivanju informacija, tj. da li je etrurski sistem pisma nastao od vinčanskog biće predmet rada naučnika u budućnosti. Rešenje je možda u kompromisu u kojem se navodi da je vinčansko pismo slogovnog karaktera te da je samo poslužilo kao osnova pojavi zvaničnog prvog pisma na Kritu.
U svakom slučaju moderna Srbija na temi postojanja i starosti vinčanskog pisma ima još jedan paradoks koji će ostaviti u amanet budućim generacijama arheologa, istoričara, etnografa i tako dalje.
