Jeste li ikada čuli za latinski izraz „damnatio memoriae“?
On u bukvalnom prevodu znači „zabrana sećanja“, u smislu da osoba koja je osuđena na tu zabranu ne sme da bude upamćena, tj. proterana je iz javne uspomene. Izraz se koristio za vrstu javne posthumne kazne koju je Senat u Rimskom carstvu mogao da izriče protiv izdajica i drugih koji su osramotili Rim.
Namera je bila da se izbriše svaki trag sećanja ili postojanja osobe protiv koje je kazna izrečena. Brisanje iz istorije bilo je mnogo lakše u antičko doba, kada su dokumenti bili raštrkaniji i ređi. Ovakva kazna izricala se kako bi se sačuvala čast i ugled grada. U gradu koji je isticao društveni izgled, ugled i ponos pripadnosti Rimu, kao osnovne zahteve da bi neko bio njegov građanin, ovo je bila možda najgora moguća kazna.
U starom Rimu, praksa zabrane sećanja bila je osuda rimskih elita i careva nakon njihove smrti. Ukoliko se Senatu ili novom caru nisu dopadala dela pojedinaca, oni su mogli da zaplene njegovu imovinu, izbrišu njegovo ime i oduzmu mu sve titule. Zbog ekonomskog podsticaja koji takva mogućnost nosi, istoričari i arheolozi imaju velike poteškoće da ustanove kada je zvanično zabrana sećanja prvi put izrečena i uvedena, mada se čini da je bila jako retko korišćena.
Zbog toga istoričari ponekad koriste izraz „de fakto zabrana sećanja“ kada osuda nije zvanična. Primer za to je uništavanje statua i drugih prikaza dve članice Kaliguline porodice -njegove žene Milonije Cezonije i njegove kćerke Julije Druzile, do kojeg je došlo nakon atentata na cara. Među onih nekoliko koji su osuđeni na zabranu sećanja spadaju Lucije Elije Sejan, koji je kovao zaveru protiv cara Tiberija 31. godine, a kasnije i Livila, koja je bila njegova saučesnica.
Do sada je poznato da su samo tri cara osuđena na zabranu sećanja. To su bili Domicijan čijom se nasilnom smrću 96. godine ugasila dinastija Flavija, savladar rimskog cara Publije Septimije Geta, čije je javno sećanje zabranio njegov savladar i brat Karakala nakon što ga je ubio 211. godine i 311. godine Maksimijan, koga je zarobio Konstantin Veliki i naterao da izvrši samoubistvo.
Nije poznato da li je ovakva kazna bila totalno uspešna, jer bi bila neprimetna za kasnije istoričare – po definiciji znači potpuno i apsolutno brisanje osobe iz istorijskih dokumenata. Međutim, teško je primeniti takvu praksu u potpunosti. Na primer, Senat je želeo da zabrani sećanje na Kaligulu, ali je Klaudije to sprečio. Neron je proglašen za neprijatelja države od strane Senata, ali je potom dobio ogromnu sahranu u svoju čast nakon što ga je ubio Vitelije. Iako su mnogi kipovi careva bili uništavani ili prerađivani nakon njihove smrti, mnogi su i ponovo dizani. Takođe, mnoge kovanice s likovima diskreditovanih osoba su i dalje bile u opticaju, što je naročito vidljivo u slučaju Gete.
Slična praksa u drugim društvima
U antičkoj Grčkoj, Herostrat je zapalio Artemidin hram u Efesu kako bi postao poznat. Da bi obeshrabrili takva delovanja, lideri Efesa odlučili su da njegovo ime bude zabranjeno za izgovor ili pominjanje, po cenu kazne smrću. Pokušaj je, međutim, bio bezuspešan,što potvrđuje činjenica da za njega i danas znamo.
Stari Egipćani su pridavali veliki značaj pamćenju imena. Verovalo se da onaj ko „uništi“ ime osobe, na neki način uništava i samu osobu, što utiče i na zagrobni život. Najpoznatiji slučaj jesu kartuši jeretičkog faraona XVIII dinastije Ehnatona i njegovog nasledika Smenkhara koje je uništio Horemheb. On je bio toliko uspešan u brisanju njihovih imena da su ponovo otkrivena tek u XIX veku. Sličan napad izveden je i na Hatšepsut, međutim jedino su natpisi i statue koje su je prikazivale kao kralja Egipta bili uništavani. Sve što ju je prikazivalo kao kraljicu ostalo je netaknuto.
(nationalgeographic)
