Kopajući u svom dvorištu, u prigradskom naselju Raška u Vranju, jula 2003. godine Radomir Aranđelović pronašao je „bele pločice“ nepravilnog kružnog oblika sa čudnim „crtežima“ sa obe strane. Ne shvatajući o čemu je reč, delio je ove „pločice“ deci iz susedstva koja su mu tog letnjeg dana pravila društvo. Nešto kasnije, kao u lošem krimi romanu, ovi komadi dospevaju u ruke lokalnih „trgovaca antikvitetima“ koji odmah uviđaju da je u pitanju srebrni novac nepoznatog porekla, ali izuzetno velike težine – između 30 i 40 grama. Shvativši da ima veliku vrednost, po beznačajnoj ceni otkupljuju sav pronađeni novac, koji ubrzo završava u inostranstvu. Po rečima nekih svedoka pronađeno je preko 50 novčića, mada ima i onih koji tvrde da se čak radi o stotinu primeraka. Ceo slučaj prijavljen je policiji i tu se kriminalistička strana ovog zaista vrednog nalaza završava, a započinje ona druga – naučna.
Posle više od dva meseca, za ovaj nalaz saznaju stručnjaci Narodnog muzeja u Vranju i preduzimaju zaštitna arheološka iskopavanja u dvorištu Aranđelovića, upravo na mestu gde je novac pronađen. Iskopavanja su urodila plodom. Nađeno je 25 srebrnih novčića, težine izmedu 30 i 40 grama. Na aversu uglavnom imaju predstavu kola kojima upravlja bradati čovek sa bičem, a vuku ih dva vola. Na pojedinim primercima iznad volova se nalazi simbol u vidu točka, ali je češća predstava tzv. korintskog šlema. Na reversu svih primeraka nalazi se tzv. triskeles, simbolički prikaz tri ljudske noge u krugu, između kojih je na pojedinim primercima izveden cvet. Samo jedan novčić stilski se razlikovao od ostalih. Na aversu je imao predstavu jahača na konju i manje životinje (lisice ili psa) koja skače konju za vrat. Na reversu je kvadrat sa imenom Aleksandar.
Novac je, zbog svoje izuzetne retkosti, ne baš lako i brzo identifikovan kao novac plemena Deroni. Novčić, koji se razlikovao od ostalih, zahvaljujući natpisu na reversu mnogo je lakše opredeljen kao moneta Aleksandra I (495 – 452. p.n.e.), vladara drevne Makedonije, osnivača čuvene makedonske dinastije koja je posle nešto više od dva veka, za vreme Filipa II i Aleksandra III Velikog, pokorila gotovo sve države tadašnjeg civilizovanog sveta. Novac Derona izuzetno je redak i ovo je, bez sumnje, najveće ostava ikada otkrivena sa ovim primercima kovanog novca.
O samom plemenu zna se veoma malo. Stručnjaci koji se bave ovom problematikom imaju oprečna mišljenja o etničkoj pripadnosti i teritoriji koju su nastanjivali. U jednom se manje-više slažu – da je ovaj novac kovan krajem VI i početkom V veka p.n.e. Ako uzmemo u obzir činjenicu da se novac, uopšte, prvi put pojavio u prvoj polovini VII veka pre naše ere u Lidiji i nekim jonskim gradovima, onda ovaj deronski novac spada u najstarije monete na svetu.
Mišljenja naučnika o poreklu Derona značajno se razlikuju. Pojedini makedonski stručnjaci smatraju da su Deroni zapravo Peonci. Grčki specijalisti tvrde da je reč o drevnim Makedoncima, a bugarski naučnici zaključuju da su Deroni tračko pleme.
Nije sasvim izvesno da li se kod Herodota u njegovoj Istoriji (V vek p.n.e.) pod imenom Dersaioi (Dersaioi) podrazumevaju Deroni. On ih locira na centralni deo Halkidikija, srednjeg prstena Sitonije, čiji je glavni grad bila Terona. Prema Reinach-u, Deroni su zauzimali teritoriju planinskog masiva Dysoron izmedu plemena Krestonaca i Odomanta, istočno od današnjeg Dojranskog jezera. On dalje smatra, zahvaljujući nalazu srebrnog novca peonskog kralja Likeiosa (359-340. p.n.e.) na kojem se nalazi natpis Deronaios (Derronaios), da su ova dva plemena poštovala istog boga i da su verovatno bili najbliži susedi. Da je ime ovog plemena u vezi sa tadašnjim božanstvima, govore podaci da se bog Apolon u Abderi, gradu u egejskoj Trakiji, nazivao Derainos, a da je makedonski bog izlečenja bio Daron. Sama činjenica da su kovali srebrni novac težine oko 40 grama, dovoljna je da neke autore navede na zaključak da su Deroni živeli u blizini čuvenih rudnika srebra na planini Pangej, koje je nešto kasnije eksploatisao i makedonski vladar Filip II i koji se smatraju jednim od glavnih izvora jačanja makedonske države. Drugi argument, koji potvrđuje ovu njihovu lokaciju, jeste variranje u monetarnom standardu koji se kolebao između tzv. eubejskog, primenjivanog na Halkidikiju, feničanskog, karakterističnog za gradove u unutrašnjosti, i vavilonskog. Treći razlog, zbog kojeg su se neki od autora opredelili za ovu lokaciju, jeste pretpostavka da su Deroni bili trgovački posrednici izmedu susednih plemena i da je to ekonomski osnov njihovog velikog bogatstva. To potkrepljuju predstavom na aversu deronskog novca koji po njima prikazuje trgovca na kolima.
Na aversu novca iz vranjske ostave nema natpisa Deronikos (Derronikos), Ored (Orred) ili Nokinored (Nokinorred), koji su karakteristični za primerke deronskog novca, ali je predstava na aversu identična, sa manjim razlikama. Na većini poznatih primeraka umesto šlema ponekad je orao koji nosi kornjaču ili štit.
Oko 430. p.n.e. pojavljuje se nekoliko varvarskih kopija ovog novca koje je kovalo susedno peonsko pleme Lai.
Po svemu sudeći posle osvajanje ove teritorije od strane mlade makedonske države na čelu sa Aleksandrom I, u prvoj polovini V veka p.n.e. Deroni se povlače prema severu i severozapadu gde ih asimiluju peonska plemena od kojih će u IV veku p.n.e. nastati snažna država Peonija na čelu sa Likpeosom i njegovim naslednicima – Patraosom i Audoleonom.
Ono što je najinteresantnije jeste činjenica da ovakvih novčića ima svega nekoliko u celom svetu. Poznato je nekoliko komada iz ostave u Pazardžiku u Bugarskoj, nekoliko se čuva u muzejima u Engleskoj, jedan se nalazi u Skoplju i nekoliko kod privatnih kolekcionara. I tako, zahvaljujući slučajnom nalazu, Narodni muzej u Vranju trenutno poseduje najveću zbirku ovog novca na svetu.
Sada se postavlja neizbežno pitanje – ako je teritorija Derona bila tako daleko na jugu, otkuda ovoliki broj novčića u Vranju?! Prilikom iskopavanja nije primećena ni najmanja indicija, niti bilo kakav dokaz o postojanju naselja ili kakvih drugih materijalnih ostataka iz tog vremena. Uz činjenicu da je nađen na jednom mestu, to je sasvim siguran dokaz da je reč o ostavi. Na pitanje kako je dospeo ovako daleko na sever, pouzdanog odgovora nema. U to vreme ovu teritoriju naseljavaju neki od starobalkanskih naroda koji su, najverovatnije, trgovinom ili pljačkom došli do ovog novca.
Svetlost dana ugledao je posle skoro 2500 hiljade godina, kada je slučajno iskopan, a trgovci starinama, umesto kolima koja vuku volovi kao što su to činili drevni trgovci Deroni, koristeći se savremenim prevoznim sredstvima brzo su ga razneli po svetu. Ako je nama čudno otkuda ovaj novac nekoliko stotina kilometara daleko od deronske teritorije, kako li će tek biti čudno budućim numizmatičarima kada ga budu pronalazili u dalekoj Americi ili Japanu gde će trgovinom možda dospeti.
