U Americi postoji niz legendi o tajnim podzemnim prolazima koji se protežu kilometrima. Jesu li ove tunele izgradili divovi ili možda američki preci, jer su iz nekog razloga tražiti zaštitu u podzemlju?
Mnoge od tih drevnih legendi govore o velikim katastrofama koje su se dogodile u drevno doba. Nekoliko mitova i legendi navode i da su se prvi ljudi pojavili iz podzemnih pećina, tunela, pa čak i gradova.
U knjizi „Native American Myths and Mysteries“, autora Vincent H. Gaddisa (1913-1997), koji je bio poznat po tome što je prvi koristio izraz Bermudski trogao, iznešene su neke vrlo zanimljive priče o podzemnim prolazima i pećinama u Americi. Tako on piše da je „Hopi indijancima ovo četvrti svet. Tri puta je svet na površini bio opustošen, a Hopi indijanci su pobegli da žive sa ljudima – mravima u podzemlje“.
Mandana pleme, sa severozapada, čiji su neki pripadnici imali plave oči i svilenkastu kosu, gotovo su devastirani boginjama 1830., pa su se preživeli prisilno uklopili sa Rickaree plemenom. Njihova legenda je povezana sa Velikim potopom. Rečeno je da su prvi ljudi koji su izašli iz tunela bili Histoppe ili „tetovirani“. Nakon što su prerano napustili sigurnost, iščezli su. Ostatak, koji je ostao u podzemlju, čekao je da svetlost rasprši tamu na površini. Otkrili su da je uništenje završeno, a svet iznad je bio nenaseljiv. Svako proleće Mandani su plesali, slaveći spasenje od potopa.
Apači imaju legendu da su njihovi preci došli sa velikog ostrva u istočnom moru gde je bilo velikih zgrada i luka za brodove. Tada se pojavio Vatreni Zmaj i morali su da pobegnu u planine daleko na jugu. Kasnije su bili prisiljeni da potraže utočište u ogromnim i drevnim tunelima kroz koje su lutali godinama, noseći seme i sadnice.
Priče o podzemnim prolazima i pećinama su najviše bile raširene u Srednjoj, a posebno u Južnoj Americi. Mitovi kažu da su Votani, koji su došli sa istoka, bili kraljevi ljudi – zmija, ljudi Velike kataklizme, koji su u pradavna vremena putovali kroz ogromne tunele Atlantide do Srednje Amerike.
Mudraci Zapoteca navode: „Pre vremena Velikog potopa, živeli smo u gradovima – pećinama. Naši preci došli su iz podzemnih pećina, koje su bile krcate. Došli su sa plemenima, svako pleme vođeno Duhom vlastitog životinjskog totema.“
Tumači quipos zapisa naroda Inka su otkrilli tvrdnju: „Naši ljudi su odavna došli kroz mesta kavernoznih otvora.“
Sa juga Amerike širi se legenda o Chichomoztocu, Gradu Sedam Pećina, ali ovaj grad se ne može sigurno identifikovati. Takođe postoje legende da su razni uništeni gradovi poput Tiahunacoa, Campeche, Palenque i drugih, daleko više intenzivno izgrađeni pod zemljom nego na površini.
U šesnaestom veku u Peru stiže Don Francisco Pizarro sa svojim besomučnim i pohlepim osvajačima. Oteli su Atahualpa, poslednjeg Inka cara sunca i tražili su ogromnu otkupninu. Procenjuje se da se ova otkupnina sastojala od 600 tona zlata i dragulja. Dok su čekali otkupninu Španci su skidali zlatne oplate i cevi za vodu iz hrama Cusco. Zlato je dolazilo u glavni grad karavanama iz celog carstva. Zaslepljen sve većim prikazom bezgraničnog bogatstva, Pizarro je zahtevao da sazna izvor. Glasine su navodile da Inke poseduju tajni i naizgled neiscrpan rudnik, ili slično, koji leži u ogromnom podzemnom tunelu. Iako su prikupili traženu količinu zlata, Pizzaro je odbio da osloboditi Atahualpa. Najavio je da će, ako ne sazna tajnu izvora, uzeti carev žvot. Kako je Pizarro prekršio obećanje, kralica Inka je odlučila da se konsultuje sa sveštenicima Sunca. Saznala je da bez obzira odaju li tajnu Pizarru ili ne, car je osuđen. Naredbe su izdane, ulazi u tunele su zapečaćeni i skriveni od pogleda.
Carstvo Sunca dolazi do svog kraja, Atahualpa je zadavljen, a kraljica je počinila samoubistvo. Kako se vest o smrti cara proširila širom carstva, karavane na putu za Cusco sa blagom za otkupninu vladara su se zaustavile i sakrile blago. Danas to izgubljeno blago Inka leži ostavljeno u šumama, na dnu jezera, ispod zemlje i kamenja u kanjonima ispod visokih Kordiljera. Ali, tajno blago koje je Pizarro uzalud tražio, prema legendi se nalazi u podzemnim tunelima, već hiljadama godina. Samo nekoliko vekova nakon osvajanja, Cieza de Leon je napisao: „Da Španci nisu tako brzo pogubili Atahualpa, ne znam koliko bi velikih brodova donelo takva blaga Španiji, koja su sad izgubljena u utrobi zemlje, i tako će ostati, jer oni koji su blago zakopali su sad mrtvi.“ Danas su Quichua Indijanci direktni potomci Inka, a u njihovoj tradiciji je čuvanje drevnih tajni, koje se predaju samo nekolicini osoba u svakoj generaciji. Sa fanatičnom odanošću sećaju se prošlosti svojih predaka, i čekaju dan kada će se ponovno uzdići Carstvo Sunca. Do tada, oni odabrani, pažljivo čuvaju tajne…
Mnogi starosedeoci Amerike još uvek drže do starih verovanja i običaja, i deo su njihove kulturne baštine. Narod Quichuas se tiho opirao, koliko god je to bilo moguće, uticajuu njihovih čistokrvnih španskih suseda. U Meksiku, krv osvajača i poraženih je pomešana. Procenjuje se da domoroci, u proseku, imaju oko 20% španske krvi i 80% Indijanske.
Ali očito je da i Meksiko ima skrivenu zalihu zlata, čije je postojanje poznato samo nekolicini osoba u svakoj generaciji. Pretpostavlja se da je skriven negdje u podzemnom gradu ispod Mexico Cityja, i čeka reinkarnaciju ubijenog Montezuma. Međutim, izgleda da se s vremena na vreme, nešto od tog zlata koristi za posebne dobrotvorne svrhe.
Na jugozapadu, među plemenima Pueblos, Navajos i Apači, neki članovi plemena čuvaju skrivene rudnike zlata – „zlato za Montezuma kad se vrati“. To je objašnjenje dato jednom lovcu u Sandia planinama, kada je kroz tlo propao u rudnik i nije mogao da izađe. Jedan Pueblo pripadnik ga je pronašao, izvukao ga napolje, povezao mu je oči, odveo ga do staze i upozorio ga da se ne vraća. Lovac se ipak vratio, ali nije pronašao rudnik i sve vreme je bio siguran da ga neko posmatra.
Bez obzira vratio se Montezum ikada ili ne, otkriće zlata izvlači ono najgore u naravi i kulturi belog čoveka, uključujući i uzurpiranje i pljačkanje zemlje. Starosedeoci Amerike imaju osećaj za Majku Zemlju, ljubav prema vlastitoj zemlji jednaka je samom životu. Zašto bi nudili još bogatstva osvajačima koji su ih proterali sa njihove zemlje, koji su im dali najneplodniju, bezvrednu zemlju za rezervate, koji su uništili njihove šume, krda bizona i divljači i zagadili reke i potoke?
Američki Indijanci sa Severa imaju predanje, koju čuvaju od belog čoveka, a ponekad i unutar plemena. Kao što ćemo videti kasnije, ova predanja i rasna memorija može sadržati neverovatne uvide u tajne njihove prošlosti.
Čuvari ovog predanja su mudraci, starije osobe mudrih očiju i trošnih lica, koji su predanje primili od svojih praotaca. Najveće Inka blago, kako se navodi, bilo je sunce od najčistijeg zlata, koje je sjalo sa zidova Cusco hrama Sunca. Pod masivnom kružnom površinom bile su ljudske crte lica, personificirajući boga Sunca i njegovu čistoću, životvorni blagoslov svetla i topline. Svako jutro, kada bi Sunce izašlo iznad visoravni Anda, njegovi zraci padale su na ovaj veliki disk u hramu, koji bi zasjao plamtećim sjajem.
Kada su Pizarro i njegovi konkvistadori stigli da bi uništili tu drevnu civilizaciju, nisu smeli ni da dodirnu ovaj najsvetiji simbol Inka. Dok su Španci spavali u kampu u blizini grada, slavno Sunce od zlata je nestalo. Nestao je i zlatni kip Huayna Capaca, u prirodnoj veličini. Postojalo je i malo Sunce, poznato kao dete velikog Sunca. Ono je ukradeno od strane Don Marcio Serra de Leguisamoa, koji ga je izgubio na kocki iduće noći. Vrlo je verovatno da veliko Sunce, zlatni kip kao i kraljevske mumije leže negde u tajanstvenim podzemnim pećinama. Postojalo je trinaest balzamovanih tela Inka kraljeva koji su sedeli u zlatnim stolicama u hramu pre ubistva Atahualpa. Dvadeset i šest godina nakon osvajanja, konkvistador Polo de Ondegardo, slučajno je pronašao tri, i nakon što im je uzeo nakit, uništio ih je.
Ali za Inke, zlato je više bilo samo sredstvo za ukrašavanje nego sredstvo razmene. Koristilo se na primer za slavine za vodu i za pozlatu zidova hrama i kuća. Takođe se izrađivao i nakit, a neki komadi su bili tako čudesne izrade da ih čak ni Pizzaro nije hteo pretopiti u poluge.
Catari, istoričar i čitač zapisa quipos, izjavio je da stari zapisi otkrivaju da je Tiahunaco bio prvenstveno podzemni grad, koji se proteže ispod površine u ogromne pećine. Postoje legende oko jezera Titicaca, da su Tiahunaco i Cusco udruženi podzemnim tunelima i da se kaverne protežu kroz Ande prema istočnim padinama.
Ispod Cuscoa su ulazi u tri pećine, jedna se nalazi pod hramom Sunca. Brojni avanturisti su tokom prošlih vekova ušli u ove pećine, ali niko se nije vratio. Konačno, jedan čovek se vratio noseći dve poluge zlata, ali skrenuo je sa uma i tada je peruanska vlada naredila da se ulazi zazidaju.
Postoji još jedna legenda, navodno je Tupac Amaru, vođa Inka, sa nekoliko hiljada vojnika i izbeglica, 1533. pobegao kroz tunele istočno od Cusca, bežeći od Pizarra i njegovih ljudi, rutom koja vodi u neistražene džungle u području severne Bolivije.
Nakon gotovo svakog potresa u Peruu, čuju se zagonetni zvukovi koji zvuče kao da ogromne kamene gromade padaju ispod zemljine površine. Zvukovi često traju i do dvadeset minuta nakon samog potresa, a dominantna karakteristika je zvuk iz šupljine sa očitim ehom.
Priče o tunelima i pećinama nisu ograničene samo na andske zemlje, već postoje i širom južne Amerike. Mnoge drevne ruševine se nalaze iznad umetno stvorenih jama. Osamdeset kilometara južno od Mexico Cityja arheolozi su pronašli ostatke Toltečke piramide, koja je nekad pokrivala površinu veću od Velike piramide u Egiptu. Ispod nje nalaze se lavirintski prolazi oko 1000 kilometara dugi.
Yucatan, sa svojim izgubljenim i tihim hramovima u zelenom paklu džungle, počiva na vapnenačkom sloju pećina u obliku saća. Neke od tih pećina su se navodno koristile za proricanja, drugi navode da su vodile do rezbarija duboko u utrobi zemlje. Dobro su poznate Majama koje su ovde živele pre više hiljada godina, ali danas su uglavnom neistražene. Neke pećine imaju urezane figure na svojim ulazima i starosedeoci odbijaju da uđu u njih.
Najveća podzemna pećina povezana sa drevnim čovekom, za koju je poznato da definitivno postoji je ogroman pećinski kompleks koji se nalazi u Puuc brdima središnjeg Yucatana. Iz ogromne komore unutar ulaza, hodnici vode u različitim smerovima poput latica ogromnog cveta, pa je uslovilo i naziv, „Loltun“, što znači „Cvet u kamenu“. Niko ne zna koliko daleko i koliko duboko u tamnu utrobu zemlje ti prostrani prolazi idu, jer su još uvek u velikoj meri neistraženi.
Pećine pokazuju i ljudsku okupaciju. U stalaktitima, stalagmitima i kamenim stubovima, urezane su gigantske statue životinja, ljudi i bogova. Neki su Majanskog porekla, ali postoje i čudni stariji, zagonetni petroglifi, koji nisu ni na koji način slični rezbarijama Maja. Prikazani su muškarci bujne brade. Jedna figura je devet metarski div sa punom bradom i krilima koja podseća na rane asirske skulpture. Njegovo telo je probušeno rupama i vertikalno i horizontalno.
Najviše zapanjujuća činjenica je ona na koju nas podseća Tiahunaco i potvrđuje zapanjujuću starost čoveka u Americi. Dr. Manson Valentine, arheolog koji je napravio najintenzivnije istraživanje kompleksa pećina, govori nam da stariji kipovi pokazuju da su pećine bile pod vodom nakon što su napravljene rezbarije. Tu se nalaze tragovi erozije vode na zidovima pećine. Dapače, ronioci koji su istraživali obližnje svete bunare su na površinu iznijeli okeansko rastinje.
Danas je taj kompleks nekoliko stotina metara iznad nivoa mora. Pre koliko vremena je to bilo ispod nivoa mora i koja je kataklizma uzrokovala potonuće? I ko su ti ljudi koji su bili i nestali? Dr. Valentine piše: „Današnje Maje kažu da oni (kao rasa) nemaju baš nikakve veze sa tim rezbarijama u Loltunu i obližnjim pećinama. Kažu da su to učinili „prvi stanovnici“ Yucatana, mali ljudi zvani „Púus.“ Pretpostavlja se da su ti ljudi trebali da budu potpuno uništeni katastrofom koja je zadesila Yucatan u davna vremena, uništavajući sve na površini i ostavljajući samo rezbarije u pećinama, kao podsetnik. Maje kažu da su kasnije njihovi preci, prve Maje, ušli i našli ove čudne ostatke naroda Púus.“
Iako sve migracije Indijanaca nikada neće biti poznate, postoje brojni dokazi o ranim odnosima između južne i severne Amerike. Duge, hladne zime ledenog doba verovatno su prisilile severne narode na put prema jugu, a vrlo je verovatno da su se neki vratili kad su se ledenici povukli.
Andska zemlja je velika zemlja planina i tišine, sa prekrasnim vidicima i melanholičnim ruševinama. To je vrlo drevna zemlja koja je poznata po prolasku mnogih naroda, od misterioznih „starih“ čija veličina živi u megalitskim spomenicima, preko Inka, careva sunca Perua, do okrutnih osvajača i fanatičnih monaha, i na kraju do danas osiromašenih Quichuasima i prosperitetnijim Mestizosima. Iznad svega toga ovde vlada nezaboravna, mistična atmosfera, prožeta časnom aurom čovečanstva, sukoba i snova tokom bezbroj hiljada godina.
Možda nikada nećemo znati pravu istoriju tih drevnih podzemnih prolaza. Možda su ih nekada izgradili Titani…. ili su možda bila skloništa koja su štitila drevne ljudi od katastrofe koji je istrijebila život na našoj planeti…
