8. marta 1857-e godine u Njujorku su u štrajk stupile radnice fabrike tekstila, zahtevajući bolje uslove rada za žene. Na isti dan, na istom mestu samo 51-godinu kasnije, ponovo je došlo do štrajka žena. Radnice su najpre bile zatvorene u fabrici, iz koje nisu mogle da izađu, a potom je izbio požar.
Požar u kom su izgorile 129 žena. U sećanje na ovaj događaj, godinu dana kasnije u Njujorku je po prvi put obeležen 8.mart, Dan žena.
1910-te u Kopenhagenu, na Drugoj internacionalnoj konferenciji žena dogovoreno je da se jedan dan u martu proglasi Danom borbe žena za njihova prava. Tako je za prvi međunarodni Dan žena najpre proglašen 19-ti a ne 8-i mart. Naime, tada su žene Nemačke, Danske, Austrije, Švajcarske i Amerike zatražile pravo glasa.
U Nemačkoj je tako, Klara Cetkin izvela milion ljudi na ulice. 1912-e su i žene u Francuskoj zatražile da dobiju pravo glasa, u koje spada i pravo da budu izabrane, a potom i žene u Holandiji, Švedskoj i godinu dana kasnije, dakle 1913-e Rusiji.
1918-te je u Nemačkoj po prvi put uvedeno pravo žena da glasaju ali i da budu izabrane. To je bio prvi veliki uspeh pokreta žena u ovoj zemlji. Prvi ženski poslanik u nemačkoj Nacionalnoj Skupštini u Weimaru bila je članica socijaldemokratske partije Marie Juchacz:
Moje dame i gospodo, žena je od sada punopravna građanka ove zemlje. Razmislite dobro šta to znači. To znači da je puno više žena u starosnoj izbornoj dobi, nego muškaraca. Žena je sad, s obzirom da ima pravo glasa, u stanju da utiče na politički život u zemlji. Svakog prijatelja socijaldemokratije to bi trebalo da prisli da se založi za pravo žena na glas.“
Dve godine ranije, 8. marta u Petersburgu, žene, Ruskinje zaposlene u tekstilnoj industriji stupile su, po ugledu na Amerikanke u štrajk. Ovaj štrajk doveo je kasnije do izbijanja februarske revolucije u Rusiji. Na Drugoj međunarodnoj konferenciji žena u Moskvi, 1921-e odlučeno je da se 8. mart, u celom svetu proglasi Međunarodnim Danom žena. Na ovaj dan podseća se na njihovu dugogodišnju borbu, u kojoj su najveći uspesi bili uvođenje 8-časovnog radnog vremena, izjednačavanje plata za muškarce i žene, ali i zaštita majki, kao i uvođenje porodiljskog odmora.
U Srbiji su socijaldemokratkinje u organu Jednakost obeležile praznik već 1911. godine, a prva proslava Dana žena održana je u Beogradu, u Narodnom domu 1914. godine. Nije sasvim jasno kako je i da li je taj dan proslavljan narednih decenija, pre nego što će postati sastavni deo socijalističkog prazničnog etosa u Jugoslaviji, ali delovanje žena u Srbiji svakako se može uporediti sa evropskim kretanjima i deo je različitih međunarodnih inicijativa.
Naime, na četvrtom Kongresu Međunarodne alijanse za žensko pravo glasa, održane u Londonu, Ana Hristić govori o specifičnim prilikama u Srbiji.
U sličnom, liberalnom duhu, 1919. godine osnovano je Društvo za prosvećivanje žene i zaštitu njenih prava, koje je, uz Sekretarijat žena socijalistkinja, bilo veoma aktivno početkom dvadesetih godina XX veka. U naprednom levičarskom duhu u međuratnom periodu, u Beogradu 1934. godine biva održan prvi veliki zemaljski zbor žena, gde govornice brane pravo žena na rad i na jednakost sa muškarcima u državnoj službi, što je samo jedna u nizu aktivnosti ženskih ogranaka.
Iako se uglavnom obeležava poklanjanjem cveća i slatkiša, ovaj praznik treba da nas opomene na, često ugrožena, prava zaposlenih žena.
