Drevni lovci su ubijali runaste mamute zbog mesa. Danas se u arktičkoj oblasti Rusije traga za njihovim dragocenim kljovama.
Samo još jedna, poslednja prilika. To je sve što ovaj sibirski lovac želi. Karl Gorohov već pet meseci traga za svojim drevnim plenom po jednom pustom ostrvu u Istočnosibirskom moru, svakodnevno se lomatajući 18 sati po zaleđenoj tundri. Promrzao je i iscrpljen, a mori ga takva iskonska glad da je prisiljen da jede galebove. A izgladnela su i dva polarna medveda koja su nasrnula na njegov bivak. Njihovi stomaci, koje je rasekao pošto ih je ubio, bili su prazni. Četrdesetšestogodišnji Gorohov, s licem ispucalim od vetra i kržljavom riđastom bradicom, svaki dan prolazi pored devet grobova u blizini njegovog bivaka – pretpostavlja da tu počivaju nesrećnici koji su dospeli na ovo ostrvo da bi izbegli sovjetski gulag.
Gorohovu ponestaje vremena. Snažne mećave, tipične za pozno leto, huje po ostrvu Koteljni, koje se nalazi 1.000 kilometara severno od Severnog polarnika, najavljujući još jednu studenu zimu. Počinju da ga svrbe prsti i dlanovi. To je „srećan znak”, kasnije tvrdi Gorohov. Svrab se obično javlja kad je na ivici da pronađe ono što traži – kljove mamuta.
Ovi dlakavi divovi, koji su lunjali po severnom Sibiru tokom poznog pleistocena, izumrli su pre oko 10.000 godina, mada su se izdvojene grupe obdržale na severnim i istočnim ostrvima, a poslednji mamut je uginuo pre oko 3.700 godina.
Zavojite kljove mamuta, koje su mogle da narastu čak preko četiri metra, iskrsavaju iz permafrosta i podstiču trgovinu koja donosi korist ljudima iz sibirskih arktičkih predela, među kojima su i starosedelački Jakuti, azijatska etnička grupa koja govori jezikom turskog porekla. Već skoro čitavu deceniju Gorohov traga za kljovama, istražujući jedno od najnegostoljubivijih prostranstava na svetu. Sada, uzdajući se u dlanove koji ga svrbe, pretražuje tundru sve do trenutka dok se ne spotakne o vrh kljove. „Ponekad kljova samo iskrsne ispred tebe”, kaže, „kao da te je sve vreme navodila.”
Gorohovu treba skoro 24 časa neprestanog kopanja da bi izvadio kljovu iz zaleđenog tla. Primerak koji izranja debeo je poput debla – težak je 70 kilograma – i skoro je u savršeno očuvanom stanju. Pre nego što odvuče kljovu, Gorohov ubacuje srebrnu minđušu u rupu koju je iskopao, kao dar lokalnim duhovima. Ako ovu drevnu relikviju bezbedno odnese kući, mogao bi da zaradi preko 60.000 dolara.
TRGOVINA KLJOVAMA MAMUTA jedva da je postojala kada se Gorohov 1966. godine rodio u severnom Sibiru, i to 5. maja, na isti dan kada i njegov imenjak Karl Marks. Seća se da je kao dete viđao trule kljove na obalama reke Jane, u blizini ribarskog sela Ust-Jansk.
Sovjetski Savez je branio slobodnu trgovinu, a mnogi lokalni žitelji smatrali su da pomeranje kljova može da donese lošu sreću, neki su verovali da one pripadaju divovskim stvorenjima nalik krticama koja žive duboko pod večitim ledom.
Bilo kako bilo, ove drevne kljove opčinile su Gorohova. Dok je odrastao u Jakutiji, području bogatom resursima, a po površini velikom skoro kao Indija, koja je danas naseljena sa manje od milion ljudi i zvanično se zove Republika Saha, slušao je priču kako je tvorcu Zemlje bilo toliko hladno dok je leteo iznad ovog područja da je ispustio obilje blaga: zlato, srebro, dijamante, naftu. Ali su tek životne priče njegovog nastavnika o počecima trgovanja kljovama mamuta u XVII veku bile te koje su očarale Gorohova. Kasnijih godina pronašao je u biblioteci knjige sa fotografijama istraživača s početka XX veka: bradati ljudi, natkriljeni kljovama mamuta, stoje na ostrvu Koteljni i njihovi čamci su pretrpani mamutskim tovarom. „Oduvek sam se pitao da li tamo ima još kljova”, kaže Gorohov.
Niko, pa ni Gorohov, nije mogao ni da zamisli da će kljove mamuta postati najbitniji finansijski resurs u području koje je uglavnom bilo ostavljeno na cedilu po zatvaranju sovjetskih rudnika i fabrika. (Broj stanovnika jakutske oblasti Ust-Jansk, koje obuhvata područje tundre veličine tri Švajcarske, spao je u proteklih pet decenija sa 80.000 na svega 8.000.) Sada su stotine, ako ne hiljade jakutskih muškaraca postali lovci na kljove koji idu stopama svojih predaka i trpe iste surove uslove u potrazi za istom paleolitskom životinjom.
Iako izgleda staromodna, ovu trku za kljovama ne pokreće drevni zov, već moćne savremene sile: pad Sovjetskog Saveza i narastajuća pomama pograničnog kapitalizma, međunarodna zabrana trgovine slonovačom i potraga za alternativama, čak i pojava globalnog zagrevanja. Rastuće temperature su zapečatile sudbinu mamuta krajem poslednjeg ledenog doba. Njihovi postojbinski pašnjaci su se smanjivali i nestajali pod vodom, ostavljajući krda nasukana na izolovanim ostrvima po kojima Gorohov danas traga. Današnje otopljavanje i erozija permafrosta u kojem se nalazi groblje mamuta i navala lovaca na kljove ponovo vraćaju mamute na svetlo dana. Dugo pošto su prvi uglavnom očuvani primerci u XIX veku izvađeni iz sibirske tundre, ritam otkrića se ubrzava. Jedan jedanaestogodišnjak sa ruskog poluostrva Tajmir u septembru 2012. godine nabasao je na dobro očuvanog mladog mamuta, kojem je jedan od drevnih udova štrčao iz polusmrznutog taloga.
Ipak, ništa nije u toj meri podstaklo trgovinu kljovama mamuta od uspona Kine, koja ima hiljadama godina staru tradiciju rezbarenja slonovače. Skoro 90 odsto svih kljova mamuta koje se odvuku iz Sibira – procenjuje se na više od 60 metričkih tona godišnje, mada bi stvarna količina mogla da bude i veća – završi u Kini, gde su legije novobogataša ushićene slonovačom. Ovaj nagli skok potražnje zabrinjava neke naučnike koji jadikuju zbog gubitka dragocenih podataka; poput stabla drveta, kljova sadrži podatke o ishrani, klimi i okruženju. Čak se i stanovnici Jakutije pitaju koliko će ovaj neobnovljivi resurs trajati. Milioni kljova mamuta, možda čak i više od toga, i dalje su zarobljeni u sibirskom večitom ledu, ali ih je već sve teže naći.
Postojala je nada da će kljove mamuta smanjiti pritisak na daleko ugroženiji resurs – slonove. Trgovina kljovama mamuta je legalna, mada nije dovoljno zakonski uređena. Osim toga, slonovaču i mamutove kljove moguće je razlikovati po strukturi kljova i na osnovu Šregerovog obrasca. Njihove cene su otprilike iste. Pa ipak, još uvek nema pokazatelja da azijska potražnja za slonovačom opada. Naprotiv, intenziviran je pokolj afričkih slonova, a tokom 2012. godine hongkonški carinici su zaplenili rekordnih pet i po metričkih tona slonovače. Stvar dodatno komplikuje činjenica da nelegalna slonovača i legalne kljove mamuta često dospevaju u iste rezbarske radionice u Kini.
Niko od lovaca na kljove koje sam upoznao tokom putovanja po severnoj Jakutiji nikada nije putovao izvan sibirske tundre. Uprkos tome, svi su žestoko svesni kineske potražnje, koja je u poslednje dve godine u oblasnoj prestonici Jakutsku udvostručila cenu prvoklasnih kljova mamuta na oko 900 dolara po kilogramu. Ta cena se neretko ponovo udvostruči u Kini, a fino izrezbarena kljova u svojoj punoj dužini može da košta čitavo bogatstvo. U jednoj antikvarnici u Hong Kongu video sam tri metra dugačku kljovu mamuta izrezbarenu u složen prizor bahanalija, a prodavala se po ceni od milion i sto hiljada dolara. Kad god lovci na kljove otkriju da živim u Pekingu, postavljaju mi isto pitanje: „ Je l’ možeš da me povežeš s nekim od kineskih kupaca?“
ŠIROM JAKUTIJE potraga je u toku. U selu Kazače, središtu ove trgovine na reci Jani, tragači za kljovama se pripremaju da idu preko tundre na motornim sankama, hidrokrilnim brodićima, čak u terenskim guseničarima iz sovjetskog doba. Na jednom udaljenom glečerskom jezeru, dok zajedno sa grupom tragača za kljovama sondiram drevni mulj i led duž erodirane obale, jedan mladić s maskom u ronilačkom odelu drhteći izlazi iz ledene vode – još jedan tragač koji pomera granice. Dalje duž reke Jane dva muškarca izbacuju vodu iz rupa na potamneloj ledenoj litici i istovremeno buše tunele u ovoj smrznutoj riznici kljova, kostiju i lešina mamuta.
Stižem u mesto Mus Haju sa čovekom koji plaća lovce na kljove i koji sada zapoveda na svom brodu sa 400 kilograma teške gomile mamutovih kljova. On ove kljove vozi uz reku da ih proda, ali prethodno želi da poseti ledene pećine, gde tim ruskih i južnokorejskih naučnika uzima meko mamutovo tkivo u nadi da će pronaći ćelije koje su upotrebljive za kloniranje. Pre nekoliko godina ovaj lokalni preduzetnik je ovde pronašao više od trideset kljova u jednoj jedinoj ledenoj pećini. Ali danas je njegova posada snuždena. Tokom čitavog leta pronašli su samo dve kljove, što jedva da je dovoljno da njihove porodice preguraju zimu. „Ovo mesto je iscrpljeno”, kaže jedan od lovaca na kljove. „Zbog toga svi idu na ostrva.”
Nadahnut istraživačima čije je fotografije video u onim starim knjigama iz biblioteke, Gorohov je pre skoro deceniju bio među prvim lovcima na kljove koji je tokom cele sezone ostajao na nenastanjenim Novosibirskim ostrvima uz arktičku obalu Rusije. Sam dolazak na ova ostrva podrazumeva da u proleće pređete preko 50 kilometara dugačkog ledenog prelaza, a onda ostanete na ostrvu dok se šest meseci kasnije okean ponovo ne zamrzne – ili da se ranije vratite kući brodićem koji uvek mogu da potope pet metara visoki talasi.
Ako je život na kopnu rizičan – Gorohov priča da je jednom osam meseci proveo izgubljen u tundri – na ostrvima je mnogo gore. Osim gladi i iscrpljenosti, nasrtaja polarnog medveda i smrti četvorice njegovih drugara prošlog leta, Gorohov se suočava sa rizikom od susreta sa ruskim graničarima. Oni patroliraju u helikopterima, doleću u niskom letu i već su sa ostrva proterali dvadesetak lovaca na kljove jer nisu posedovali odgovarajuće dozvole. Neretko im uništavaju opremu i vrše zaplenu kljova. „Postaneš veoma vičan u skrivanju kljova i nepomičnom ležanju u tundri”, kaže Gorohov.
Međutim, kljove zaslužuju sav ovaj rizik. Posle nekoliko ekspedicija na ostrvo Boljšoj Ljahovski, gde je Gorohov pronašao spektakularne primerke na strmoj morskoj obali, premestio se na udaljenije ostrvo Koteljni. Čak i sada, dok stotine drugih hitaju da mu se pridruže, Gorohov je za korak ispred svih. „Toliko se dugo ovim bavim da skoro počinjem da razmišljam kao paleontolog”, kaže. Na ostrvu Koteljni zapazio je da se permafrost svakog leta topi i nanovo smrzava, pa kljove mamuta koje se nalaze u nižem sloju leda počinju da izviruju. „Svakog leta čeka nova žetva”, kaže on.
SKORO ĆE PONOĆ u domu Gorohova, koji se nalazi na obali reke Jane, oko 80 kilometara južno od mesta gde se Jana uliva u Laptevsko more. Zraci septembarskog sunca boje horizont narandžastim prugama – na ovoj geografskoj širini zraci sunca zadržaće se tokom cele noći – a avetinjska zelena svetlost aurore borealis počinje svoj nebeski ples. Gorohov, koji se nedavno vratio iz Ust-Janska posle petomesečnog boravka na ostrvu, vodi me u šupu iza kuće. Unutra ima dvadesetak kljova mamuta, od kojih su neke umotane u belu krpu, a druge su – računajući tu i onu kljovu od 70 kilograma koju je pronašao na ostrvu Koteljni – potopljene u veliku aluminijumsku kadu. „Ako su kljove izložene vazduhu, počinju da pucaju”, objašnjava Gorohov. „Moram da ih očuvam u dobrom stanju. One su zalog moje budućnosti.”
Kljove u kadi – Gorohovljev letnji ulov – teže ukupno 500 kilograma. Većina tročlanih grupa nije se vratila ni sa polovinom te količine, dok su neki pet meseci tumarali po tundri i nisu ništa pronašli. Gorohov ima tu sreću da sada poseduje sasvim dovoljne resurse – brodić, motorne sanke, satelitski telefon, GPS – što mu omogućava da samostalno radi. Mnogi lovci na kljove rade za platu ili za mali postotak od zarade. Uz toliko visoke cene ovo će sigurno biti Gorohovljev najunosniji plen – negde između 150.000 i 300.000 dolara. Ali on ne žuri da ga proda na lokalnom tržištu. Ukoliko pričeka do sezone pecanja na ledu, moći će da ga transportuje uz zamrznutu reku, a potom drumom do Jakutska gde su cene 40 odsto više.
Gorohovljeva supruga Sardana i njihova petogodišnja kći čekaju ga u Jakutsku. Nije ih video šest meseci. „Kad se vratim, supruga će me prvo veče čupkati za bradu, a potom će zahtevati da se obrijem”, kaže. Ovo je možda poslednji put da traga za kljovama. „Deset godina nisam video pravo leto”, kaže. „Maštam o tome da otputujem u neku egzotičnu zemlju kao što su Indija ili Vijetnam.” Gorohov nikada nije izašao iz Jakutije. Obilno se znoji čak i od umerenih temperatura. Postoji još jedna okolnost koja bi mogla da odloži njegove putne planove. „Žena mi stalno govori da prestanem”, kaže on. „Ali kad bude videla koliko sam pronašao ovog leta, teraće me da ponovo idem.”
(nationalgeographic)
