Naoružani skenerima, GPS tehnologijom i robotima na daljinsko upravljanje, grupa speleologa radi na mapiranju akvadukta drevnog Rima.
Oni silaze u bunare i prolaze kroz prastare kanale kako bi pregledali 11 akvadukta koji su snabdevali Rim vodom i čijih stotine kilometara i dalje prolaze ispod zemlje i duž fascniantnih viadukta.
Cilj misije ovih „speleologa“ je da unaprede mapu akvadukta koju je početkom 20. veka uradio britanski arheolog Tomas Ašbi.
Dok se probija kroz savršeno očuvane tunele Akva Klaudija u blizini Rima, Alfonso Dijaz Boj kaže da je „ponosan“ na studiju.
„Ona je kombinacija arheologije i najnovijih tehnologija“, rekao je on AFP-u „naoružan“ šlemom i bakljom.
Zarezi pijuka rimskih kopača i dalje se vide u krečnjaku tunela završenog 38. godine pod imperatorom Klaudijem, a sloj kalcifikacije oko pola metra iznad tla pokazuje dokle je voda bila.
„Ovi akvadukti možda nisu lepi poput statua ili arhitekture ali mislim da su važni i veoma lepi“, kaže Dijaz Boj.
Drevni akvadukti bili su, prenosi francuska agencija, zaista primer izvanrednih inženjerskih sposobnosti drevnih Rimljana i oslanjali su se isključivo na gravitaciju kako bi vodu raznosili po Rimskom carstvu koje se prostiralo od Nemačke do Severne Afrike.
Njihov strateški značaj vidi se u činjenici da je Rim imao specijalnog magistrata koji je nadgledao njihovo održavanje i da su ih Vizigoti zatvorili kada su opsedali Rim.
Akva Klaudija ide 87 kilometara od planina Simbruini do srca Rima i kroz nju prolazi 2.200 litara vode u sekundi.
Samo jedan akvadukt i dalje danas funkcioniše – Akva Verđine i njemu se može prići kroz niz tajnih, skrivenih lokacija u blizini Rima, uključujući i vrata u blizini vile Mediči koja vode spiralnim stepenicama do vode.
Akva Verđine dug je 20 kilometara i završava se u fontani Trevi koju svakoga dana na stotine turista fotografiše.
„Podzemni Rim je poslednja granica“ arheologije, kaže Rikardo Paoluči dok istražuje viadukt u blizini Vikovara koji je vodu nosio dalje ka gradu.
„Voda je glavno higijensko sredstvo. Za grad poput Rima, koji ima milion stanovnika, bilo je vrlo malo epidemija“, rekao je on.
„Postojao je koncept javne službe, službe za grad. To je koncept koji nedostaje ne samo modernom Rimu već globalno“, dodao je on.
Dijaz, Paoluči i drugi iz grupe „Sotterranei di Roma“ (Podzemni Rim) zajednički rade sa arheološkim odsekom Rima i pomažu im da podzemnom Rimu pristupe bez specijalne opreme.
„To smo što smo zbog onoga što imamo unutra, a Rim je takav zahvaljujući podzemnom blagu“, kaže Paoluči koji radi u spasilačkoj službi.
Grupa takođe organizuje ture po podzemnom Rimu i kurseve, uključujući jedan o akvaduktima koji počinje idućeg meseca. Grupa je stekla i međunarodnu reputaciju i pozvani su da naprave mapu podzemnih ostataka drevnog Efesa u Turskoj.
Njihova studija o akvaduktima zasnovana je na Ašbijevoj mapi koju je taj direktor arheološke Britanske škole u Rimu napravio između 1906. i 1925.
Ašbijev potpis i dalje je vidljiv na jednom delu zida Akva Marsija akvadukta koji takođe prolazi kroz Vikovaro, zajedno sa grafitima i pesmama iz 17. veka koje su ostavili posetioci ovog drevnog vodenog puta.
„Ašbijeve mape su ble izuzetno napredne. Išao je do sela, lokalnih kafana, pričao je sa lovcima, seljanima. Otkrio je to što je otkrio zahvaljujući lokalnom znanju, a to je tehnika koju i danas koristimo“, rekao je Dijaz.
