Da bi se u potpunosti shvatile tajne informacije u Bibliji, važno je shvatiti veličinu sistema podzemnih tunela i s njima povezanih prostorija koji se nalaze ispod površine platoa s piramidama.
O onome što se događalo ispod peska pre nekoliko hiljada godina u današnjim knjigama o istoriji nema podataka, a to potvrđuju i otkrića do kojih se došlo tokom poslednjih osamdesetak godina.
Oaza Fajum, tek nekoliko kilometara izvan granica Memfisa, neobično je zanimljivo mesto. U toj bujnoj, plodnoj dolini, faraoni, koji su sebe nazivali ‘gospodarima kraljevskog lova’, hvatali su ribu i divljač.
Jezero Moeris nekad se graničilo s Fajumskom oazom, i na njegovim obalama nalazio se slavni Labirint za kojeg je Herodot rekao da ga ‘beskrajno zadivljuje’. Labirint je imao 1.500 soba i jednaki broj podzemnih prostorija u koje grčkom istoričaru nije bilo dopušteno da uđe.
Prema sveštenicima Labirinta ‘hodnici su bili zbunjujući i zamršeni’, kako bi bili sigurno mesto za brojne svitke koji su navodno bili skriveni u podzemnim prostorijama. Ogromni kompleks posebno se dojmio Herodota, i on je o toj građevini pisao s divljenjem i poštovanjem: ‘Tamo sam video dvanaest pravilno raspoređenih palača, međusobno povezanih prolazima, koje su imale brojne terase i bile poređane oko dvanaest dvorana.
Teško je poverovati da su delo ljudskih ruku. Zidovi su prekriveni reljefima, a svako je dvorište s velikim ukusom sagrađeno od belog mramora i okruženo kolonadom. Blizu ugla gde završava labirint nalazi se piramida, osamdeset metara visoka, s golemim isklesanim likovima životinja i s podzemnim prolazom kojim se u nju može ući. Iz vrlo pouzdanih izvora saznao sam da podzemne prostorije i prolazi povezuju ovu piramidu s piramidama u Memfisu’.
Piramide u Memfisu bile su piramide u Gizi, jer je Giza izvorno bila zvana Memfis. Mnogi drevni autori potvrdili su istinitost Herodotovog opisa podzemnih prolaza koji povezuju piramide, i njihovi dokazi bacaju sumnju na pouzdanost tradicionalno predstavljene egipatske istorije.
Crantor (300. pre naše ere) je tvrdio da su u Egiptu postojali nekakvi podzemni kameni stupovi s uklesanim podacima o praistoriji, i oni su činili redove duž prolaza koji su povezivali piramide. U svojoj poznatoj studiji o misterijima, posebno misterijama Egipćana, Kaldejaca i Asiraca, Jamblih, sirijski predstavnik aleksandrijske škole mističnih i filozofskih učenja, zabeležio je ove informacije o prolazu do velike piramide koji vodi kroz telo Sfinge: ‘Tragove tog ulaza, koji je danas zatrpan peskom i otpacima, još uvek se može primetiti medu prednjim nogama klečećeg kolosa.
Nekad je bio zatvoren bronzanom kapjom čiju su tajnu bravu znali koristiti samo Magi. Čuvalo ju je javno poštovanje, i neka vrsta verskog straha održavala je njenu neoskvrnjenost bolje nego što bi to mogli naoružani čuvari. U utrobi Sfinge izdubljene su galerije koje vode do podzemnog dela Velike Piramide. Te su galerije bile tako vešto isprepletene na svom putu do piramide da se svako ko bi tim prolazom krenuo bez vodiča postupno i neizbežno vraćao na početnu tačku’.
U drevnim sumerskim cilindričnim otiscima zabeleženo je da je tajno prebivalište Anunnakija bilo ‘jedno mesto pod zemljom… do kojeg se dolazi kroz tunel, čiji je ulaz skriven peskom i onim što zovu Huvana… njegovi zubi poput zmajskih zuba, njegovo lice je lice lava’.
Taj neobičan stari tekst, nažalost sačuvan u fragmentima, dodaje da ‘On (Huvana) nije u stanju ići napred, niti može ići natrag’, ali oni su mu se prišuljali s leđa, i put do ‘Annunakijevog tajnog prebivališta’ više nije bio blokiran.
Sumerski zapis verovatno pruža opis Sfinge s lavljom glavom u Gizi, i ako je to golemo stvorenje sagrađeno kako bi štitilo ili skrivalo drevna stubišta i prolaze koji vode do podzemnih nivoa pod njim i oko njega, tad je njegova simbolika bila vrlo prikladna. Lokalna arapska predanja iz XIX veka tvrdila su da se ispod Sfinge nalaze tajne odaje s blagom ili čarobnim predmetima.
Ta su verovanja imala podršku u zapisima rimskog istoričara Plinija iz prvog veka nove ere, koji je pisao da je duboko pod Sfingom skriven ‘grob vladara zvanog Harmakis u kojem su golema blaga’. Zanimljivo je da su samu Sfingu nekad zvali ‘Velika Sflnga Harmakis koja čuva stražu od vremena Horusovih sledbenika’.
Rimski istoričar Amijanus Marselinus iz četvrtog veka objavio je dodatne informacije o postojanju podzemnih tunela koji su, kako se čini, vodili do unutrašnjosti Velike piramide: ‘Natpisi za koje su drevni tvrdili da su bili uklesani u zidove određenih podzemnih galerija i prolaza bili su napravljeni duboko u tamnoj unutrašnjosti kako bi se osiguralo da se drevna mudrost ne izgubi u potopu’.
Rukopis koji je sastavio arapski pisac Altelemsani čuva se u Britanskom muzeju, i u njemu se spominje postojanje dugog, kvadratnog, podzemnog prolaza između Velike piramide i reke Nil, s nekom ‘čudnom stvari’ koja sprečava pristup Nilu.
Opisan je i sledeći događaj: ‘U danima Ahmeda Ben Toluna, družina je ušla u Veliku piramidu kroz tunel i otkrila u jednoj prostranoj prostoriji pehar od stakla neobične boje i teksture. Dok su napuštali piramidu izgubili su jednog člana, i kad su se vratili da ga potraže, on se pred njima pojavio nag i smejući se rekao – ‘Ne sledite i ne tražite me’ – a zatim je otrčao natrag u piramidu. Njegovi drugovi primetili su da je bio začaran’.
Nakon što je čuo za neobični događaj pod piramidom, Ahmed Ben Tolun izrazio je želju da vidi stakleni pehar. Tokom ispitivanja, napunili su pehar vodom i izvagali ga, zatim su ga ispraznili i ponovno izvagali. Istoričar je zapisao da su ‘utvrdili da je jednake težine kad je prazan i kad je pun vode’. Ako je hronika tačna, nedostatak razlike u težini pruža posredni dokaz postojanja jedne izvanredne nauke u Gizi.
Prema Masoudiju iz X veka, mehaničke statue sa zadivljujućim sposobnostima čuvale su podzemne galerije ispod Velike piramide. Ovaj opis napisan pre hiljadu godina podseća na kompjuterizovane robote kakvi se danas prikazuju u naučno-fantastičnim filmovima.
Masoudi kaže da su automati bili programirani da budu netolerantni, jer su uništili sve ‘osim onih koji su se svojim ponašanjem pokazali dostojni propuštanja’. Masoudi je tvrdio da su ‘pisani izveštaji o mudrosti i postignućima u raznim umetnostima i naukama bili skriveni duboko, kako bi bili sačuvani kao arhiv za dobrobit onih koji će ih kasnije moći razumeti’.
To je fantastična informacija, jer je moguće da su od Masoudijevog vremena ‘dostojne’ osobe videle misteriozne podzemne odaje. Masoudi priznaje, ‘Video sam stvari koje čovek ne može opisati zbog straha da ljudi ne posumnjaju u njegovu inteligenciju… pa ipak, ja sam ih video’.
U istom je veku drugi pisac, Muterdi, zabeležio jedan bizarni incident koji se dogodio u tesnom prolazu ispod Gize, gde je grupa ljudi ostala užasnuta videvši kako su susednog člana njihove družine zgnječila kamena vrata koja su, sama od sebe, iznenada izletela iz zida prolaza i zatvorila hodnik pred njima. Herodot je rekao da su mu egipatski sveštenici izrecitovali staru predaju o tome kako su izvorni graditelji Memfisa ‘stvarali podzemne odaje’.
Zato najstariji zapisi spominju mogućnost postojanja neke vrste prostranog sistema prostorija ispod površine područja koje okružuje Sfingu i piramide. Ti stari zapisi dobili su potvrdu kad je 1993. tokom seizmičkog pregleda na nalazištu otkriveno postojanje velike šupljine. To otkriće je izneseno pred javnost u dokumentarnom filmu The mistery of the Sphinx (Zagonetka Sfinge), prikazanom pred publikom od 30 miliona ljudi na televizijskoj stanici NBC kasnije iste godine.
Postojanje prostorija ispod Sfinge dobro je poznata činjenica. Egipatske vlasti potvrdile su da je 1994. došlo do još jednog otkrića; to je iskapanje bilo najavljeno novinskim člankom pod naslovom ‘Zagonetni tunel u Sfingi’: ‘Radnici koji su obnavljali trošnu Sfingu otkrili su drevni prolaz koji vodi duboko u telo zagonetnog spomenika.
G. Zahi Havas, upravnik pomenika Gize, rekao je da je bez sumnje tunel vrlo star. Ipak, nameću se neka pitanja: ko je izradio prolaz? Zašto? I kuda vodi…? G. Havas je rekao da nema nameru da ukloni kamenje koje zatvara ulaz. Tajni tunel prodire u Sfingu sa severne strane, otprilike na pola puta između Sfinginih ispruženih kandži i njenog repa’.
Popularno verovanje da je Sfinga pravi ulaz u Veliku piramidu s iznenađujućom žilavošću održalo se do danas. To je verovanje bilo potvrđeno i 100 godina starim mapama koje su izrađivali masonski i rozenkrojcerski sveštenici, na kojima je Sfinga bila ornament što se nalazio iznad dvorane koja je zrakastim podzemnim prolazima povezana sa svim piramidama. Ti su crteži napravljeni po informacijama koje je izvorno otkrio navodni osnivač Drušrva ružinog krsta, Kristian Rozenkrojc, koji se, prema verovanju, probio do ‘tajne odaje pod zemljom’ i tamo pronašao biblioteku s knjigama punim tajnog znanja. Skice su nastale na temelju informacija koje su posedovali arhivari škola misterija pre nego što je 1925. počelo raščišćavanje peska koje je otkrilo skrivena vrata do davno zaboravljenih prijemnih dvorana, malih hramova i drugih podzemnih prostorija.
Znanje škola misterija bilo je dopunjeno serijom izvanrednih otkrića 1935. koja su pružila dokaze za postojanje dodatnih prolaza i odaja koje se isprepliću ispod piramida. Mnoge stvari ukazuju na to da je kompleks u Gizi sagrađen s namerom da bude struktura koja će direktno povezati Sfingu, Veliku piramidu i Hram Sunčevih ljudi, ispod i iznad zemlje.
Odaje i prolazi koje su otkrili sofisticirani seizmografi i radar za podzemna posmatranja (GPR) poslednjih nekoliko godina potvrdili su tačnost planova. Egipat takođe uspešno koristi sofisticirane satelite za otkrivanje arheoloških nalazišta ispod površine tla u Gizi i na drugim mestima. Početkom 1998. počela je upotreba novog sistema za otkrivanje, i precizno je određena lokacija 27 još neistraženih nalazišta na pet područja.
Deset od tih nalazišta smešteno je na istočnoj obali Luksora, a ostala su u Gizi, Abu Ravašu, Sakvari i Dašuru. Na slici područja Gize vidi se skoro neshvatljivi broj tunela i odaja kojima je ispresecano celo područje, koji se međusobno ukrštaju i prepliću formirajući mrežu što se prostire celim platoom. Projekat traženja i merenja iz svemira egiptolozima je omogućio da utvrde lokaciju većih nalazišta, mesto gde se verovatno nalazi ulaz i veličinu prostorija pre nego što se počne s iskopavanjima.
Pažnja je posebno usmerena na tri tajne lokacije: jedno područje u pustinji nekoliko stotina metara zapadno-jugozapadno od izvorne lokacije Crne piramide, oko koje se gradi golemi sistem betonskih zidova visokih sedam metara koji pokrivaju osam kvadratnih kilometara; drevni put koji je povezivao hram u Luksoru s Karnakom; i ‘Horusov Put’ preko severnog Sinaja.
Među misticima ili pripadnicama škola egipatskih misterija, postojalo je predanje koje kaže da je Velika piramida velika po mnogo čemu. Usprkos činjenici da se u nju nije ušlo do 820, tajne škole prehrišćanskog Egipta insistirale su na tome da im je njena unutrašnjost dobro poznata. Neprestano su tvrdile da ona nije grobnica ili grobna komora bilo kakve vrste, osim što je imala jednu komoru za simboličku sahranu kao deo rituala inicijacije.
Prema mističkim predajama, u unutrašnjost se ulazi postupno i u etapama kroz podzemne prolaze. Navodno su se na kraju svake faze napredovanja nalazile različite odaje, a najvišu i konačnu fazu inicijacije predstavljalo je ono što se danas zove Kraljeva odaja. Malo po malo, predanja škola misterija bila su potvrđivana arheološkim otkrićima, jer je 1935. utvrđeno da je postojala podzemna veza između Sfinge i Velike piramide, i da je tunel povezivao Sfingu s drevnim hramom smeštenim južno od nje – kojeg danas zovu Hram Sfinge.
Kad se opsežni jedanaestogodišnji projekt raščišćavanja peska i morskih školjki što ga je poduzeo Emile Baraize približio svršetku 1935. godine, počele su da kruže neobične priče o otkrićima do kojih se došlo tokom projekta. Tema jednog novinskog članka što ga je napisao i 1935. objavio Hamilton M. Rajt bilo je izuzetno otkriće pod peskom Gize čije postojanje se danas osporava.
Članak je bio propraćen izvornim fotografijama dobijenim od dr Selima Hasana, vođe naučnog istraživačkog tima sa Univerziteta u Kairu koji je došao do tog otkrića. U članku je pisalo: ‘Otkrili smo podzemni prolaz koji su drevni Egipćani koristili pre 5.000 godina.
On prolazi ispod nasipa koji se proteže između druge piramide i Sfinge. Njime je moguće proći ispod nasipa od Keopsove do Kefrenove piramide. U tom smo podzemnom prolazu otkrili i očistili seriju vertikalnih otvora koji vode u dubinu više od 40 metara, s prostranim dvoranama i pobočnim komorama’.
Otprilike u isto vreme, međunarodni mediji objavili su dodatne detalje o otkriću. Podzemni kompleks izvorno je izgrađen između Velike piramide i Hrama sunčevih ljudi, jer je Kefrenova piramida bila kasnija i samo površinska građevina. Podzemni prolaz i njegove prostorije iskopani su u kompaktnoj, živoj steni – što je zaista izvanredan poduhvat, uzme li se u obzir da je napravljen pre nekoliko hiljada godina.
Ovo nije kraj priče o podzemnim odajama u Gizi, jer su medijski izveštaji opisivali iskopavanje podzemnih prolaza između Hrama Sunčevih ljudi na platou i Hrama Sfinge u dolini. Taj je prolaz bio otkriven par godina pre objavljivanja ranije spomenutog članka.
Otkrića su navela dr. Selima Hasana i ostale da poveruju i javno kažu da, dok je vreme izgradnje Sfinge uvek predstavljalo zagonetku, moguće je da je ona bila deo većeg arhitektonskog plana koji je bio namemo usklađen i proveden zajedno s izgradnjom Velike piramide.
Arheolozi su u to vreme došli do još jednog velikog otkrića. Otprilike na pola puta između Sfinge i Kefrenove piramide otkrivena su četiri ogromna vertikalna otvora, širine tri puta tri metra svaki, koji vode ravno prema dole kroz kompaktni vapnenac.
Na masonskim i rozenkrojcerskim mapama zovu se ‘Kembelova grobnica’, i taj ‘kompleks otvora’ – kaže dr Selim Hasan – ‘završava prostranom sobom, u središtu kojes e nalazi još jedan otvor koji se spušta do velike dvorane na čijim se stranama nalazi sedam odaja’. Neke od tih odaja sadržavale su goleme, zapečaćene sarkofage od bazalta i granita, visoke šest metara.
Istraživanje je išlo dalje i otkrilo se da u jednoj od sedam soba postoji i treći vertikalni otvor, koji se spušta duboko do jedne odaje na mnogo nižem nivou. U vreme njenog otkrića bila je poplavljena vodom, koja je delimično prekrivala jedan beli sarkofag. Ta odaja nazvana je ‘Ozirisova grobnica’, i na lažnom televizijskom dokumentarcu u martu 1999. prikazano je kako je ‘otvorena po prvi put’. Kad je istraživao ovo područje 1935, dr. Selim Hasan je rekao: ‘Nadamo se da ćemo otkriti važne spomenike nakon što ispumpamo ovu vodu’.
Ukupna dubina ove serije otvora veća je od 40 metara, ili više od 125 stopa… Za vreme čišćenja južnog dela podzemnog prolaza, otkrivena je izvanredno lepa glava statue, koja je vrlo izražajna u svim detaljima lica. Prema nekoliko različitih novinskih članaka iz tog vremena, statua je bila izuzetno lepo izrađena bista kraljice Nefertiti, opisivana kao ‘predivan primer onog retkog tipa umetnosti inauguriranog za vreme vladavine Amenhotepa’. Nepoznato je gde se danas nalazi ta statua.
U izveštaju su takođe bile opisane druge odaje i sobe ispod peska, sve međusobno povezane tajnim i ukrašenim prolazima. Dr Selim Hasan otkrio je da ne samo da tamo postoje spoljne i unutrašnje prostorije, već su takođe pronašli sobu koju su nazvali ‘Žrtvena kapela’, koja je bila usečena u veliki kameni breg između Kembelove grobnice i Velike piramide. U središtu kapele nalaze se tri ukrašena uspravna stupa koja međusobno prave trougao.
Ti stupovi su vrlo važan detalj u ovoj studiji jer se njihovo postojanje spominje u Bibliji. Može se zaključiti da je Ezra, inicirani pisac Tore (oko 397. pre naše ere), znao raspored podzemnih prolaza i odaja u Gizi pre nego što je napisao Toru. Taj podzemni nacrt verovatno je bio izvor trouglastog rasporeda oko središnjeg oltara u Masonskim ložama.
U delu Židovski spomenici, Jozefus je u prvom veku napisao da je Henok koji se spominje u Starom zavetu sagradio podzemni hram koji se sastoji od devet odaja. U dubokom skloništu unutar jedne odaje s tri uspravna stupa, postavio je trouglastu zlatnu ploču na kojoj je pisalo savršeno ime Božanstva. Opis Henokovih odaja bio je sličan opisu žrtvene kapele pod peskom istočno od Velike piramide.
Jedno predvorje je vrlo nalik grobnoj komori, ali je ‘nesumnjivo prostorija koja je služila za inicijaciju i primanje’, pronađena nešto dalje na platou bliže Velikoj piramidi i na gornjem kraju nagnutog prolaza, usečena duboko u stenu na severozapadnoj strani žrtvene odaje (između žrtvene odaje i Velike piramide). U središtu komore nalazi se četiri metra dug sarkofag od belog vapnenca iz Turaha i zbirka lepih alabastrenih posuda. Zidovi su prelepo ukrašeni prizorima, natpisima i amblemima s mnoštvom lotosovih cvetova. Opisi alabastrenih činija i amblema s lotosovim cvetovima zapanjujuće podsećaju na ono što je sir Vilijam Petri 1904. otkrio u hramu-radionici na vrhu brda Sinaja/Horeba.
Otkriveno je još podzemnih soba, odaja, hramova i hodnika, od kojih su neki imali uspravne potprne stupove kružnog preseka, a drugi profinjene reljefe s likovima boginja odevenih u prelepu odeću. Izveštaj dr Selima Hasana opisivao je druge veličanstveno isklesane figure. Snimljene su fotografije, i jedan autor i istraživač koji ih je video, rozenkrojcer H. Spenser Levis, zabeležio je da je bio duboko zadivljen tim slikama.
Nije poznato gde se danas nalaze ti retki primerci umetnosti i relikata, ali postoje glasine da su ih privatni kolekcionari prokrijumčarili izvan Egipta. Navedeni detalji samo su deo onoga što se može pročitati u opširnom izveštaju dr Selima Hasana kojeg je 1944. objavio Government Press iz Kaira pod naslovom Iskapanja u Gizi (10 svezaka). Ipak, to je tek delić cele istine o onome što se nalazi ispod piramida.
U poslednjim godinama raščišćavanja peska radnici su došli do najneverovatnijeg otkrića koje je zapanjilo svet i privuklo pažnju medija iz celoga sveta. Arheolozi na čelu istraživanja bili su ‘zbunjeni’ onim što su iskopali, i izjavili su da je to najlepše uređeni grad koji su ikada videli. Pun je hramova, seljačkih kuća pastelnih boja, radionica, staja i drugih građevina, uključujući i palatu. Opremljen je podzemnim hidrauličnim vodovodnim sistemom, i imao je savršen sistem za odvod, kao i druge udobnosti modernog grada. Intrigantno pitanje koje proizlazi iz ovog otkrića glasi: gde je taj grad danas?
Njegova tajna lokacija nedavno je otkrivena grupi odabranih ljudi, kojima je dana dozvola za istraživanje i snimanje grada. On se nalazi u ogromnom prirodnom sistemu pećina pod platoom Gize koji se proteže prema istoku ispod Kaira.
Njegov glavni ulaz je u unutrašnjosti Sfinge, sa stubama uklesanim u kamenje koje se spuštaju do pećine ispod korita Nila. Ekspedicija je sa sobom ponela generatore i gumene čamce na naduvavanje, i otputovala niz podzemnu reku koja vodi do jezera širokog jedan kilometar. Na obalama jezera smestio se grad, a trajno osvetljenje pružaju mu velike kristalne kugle ugrađene u zidove i svod pećine.
Drugi ulaz u grad otkriven je na kraju stuba koje vode do jedne koptske crkve u starom Kairu (Babilonu). Kako se može zaključiti iz priča Jašera i Henoka, ljudi ‘koji žive u Zemlji’, iznesenih u Knjizi postanka, moguće je da je izvorno ime grada bilo Gigal. Ekspedicija je obavila snimanja i napravljen je dokumentarni film nazvan Odaje u dubinama (Chambers of the Deep), koji je nakon toga prikazan privatnoj publici.
Početni je plan bio da se film prikaže pred širom javnosti, ali se zbog nekog razloga od toga odustalo. Iz grada je donesen sferični kristalni predmet veličine loptice za bejzbol s velikim brojem izbrušenih ploha, i njegova mistična priroda demonstrirana je na nedavnoj konferenciji u Australiji. Duboko unutar ovog čvrstog predmeta nalaze se razni hijeroglifi koji se polako okreću poput stranica knjige na mentalni zahtev osobe koja drži taj predmet. Taj zadivljujući objekt otkriva nepoznatu vrstu tehnologije, i nedavno je poslat na analizu NASA-i u SAD.
U istorijskim dokumentima zabeleženo je da je tokom XX veka kod Gize i na brdu Sinaj došlo do neverovatnih otkrića o kojima se danas ne govori, a u Egiptu postoje brojne glasine o otkriću još jednog podzemnog grada u krugu od 45 kilometara od Velike piramide. 1964. je na području stare turske kraljevine Kapadokije otkriveno više od 30 ogromnih podzemnih gradova na više nivoa.
Samo u jednom gradu nalaze se goleme pećine, sobe i hodnici, koji su, prema procenama arheologa, bili boravište za više od 2.000 domaćinstava, i koji su pružali uslove za život između 8.000 i 10.000 ljudi. Samo njihovo postojanje predstavlja dokaz da ispod površine Zemlje mnogi takvi podzemni svetovi čekaju da budu otkriveni. Iskopavanja kod Gize otkrila su podzemne prolaze, hramove, sarkofage i jedan podzemni grad koji je s njima povezan, i otkriće da podzemni prolazi povezuju Sfingu s piramidama predstavlja još jedan korak prema dokazivanju da je celi kompleks bio pažljivo i detaljno osmišljen.
Službena poricanja
Zahvaljujući iskopavanjima dr Selima Hasana i modernim tehnikama pretraživanja iz svemira, tekstovi i predaje drevnih škola egipatskih misterija koje tvrde da čuvaju tajna znanja o platou Gize postali su vrlo prihvatljivi. Ipak, jedan od najzagonetnijih aspekata otkrića podzemnih objekata kod Gize je to što Egipatske vlasti i akademske institucije neprekidno poriču njihovo postojanje.
Njihova opovrgavanja su tako uporna da je javnost počela sumnjati u tvrdnje škola misterija i verovati da se radi o mistifikacijama čiji je cilj privući posetioce u Egipat. Tipičan primer stava akademske zajednice je saopštenje za javnost Harvardskog univerziteta iz 1972: ‘Niko ne bi trebalo da obraća imalo pažnje na besmislene tvrdnje u vezi s unutrašnjosti Velike piramide ili navodnim prolazima i neotkopanim hodnicima i dvoranama pod peskom u okolini piramida što se mogu čuti od onih koji su navodno povezani s takozvanim tajnim kultovima i misterioznim zajednicama Egipta i Orijenta.
Te stvari postoje samo u umovima onih koji nastoje privući tragaoce za misterijima, i što mi više poričemo postojanje tih stvari, to se javnost više navodi da poveruje kako namerno pokušavamo da sakrijemo ono što predstavlja jednu od velikih tajni Egipta. Za nas će biti bolje da jednostavno ignorišemo sve te tvrdnje, umesto da ih opovrgavamo. Sva naša iskopavanja na području piramida nisu otkrila bilo kakve podzemne prolaze ili dvorane, hramove, pećine, ili bilo šta takve vrste, osim jednog hrama povezanog sa Sfingom’.
Akademska zajednica je smatrala da je ovo prikladna izjava o ovoj temi, ali prethodnih godina davane su službene izjave u kojima se tvrdilo da ne postoji nikakav hram koji je povezan sa Sfingom. Tvrdnja da je svaki centimetar površine oko Sfinge i piramida bio ispitan temeljno i u dubinu bila je opovrgnuta kad je u pesku otkriven hram povezan sa Sfingom, koji je kasnije i otvoren za javnost. Čini se da u vezi s pitanjima koja su izvan službene politike postoji skrivena cenzura čiji je cilj da se zaštite istočne i zapadne religije.
Večno goruće svetiljke
Uprkos zadivljujućim otkrićima, očigledna je činjenica da je rana istorija Egipta i dalje velikim delom neistražena, i stoga predstavlja nepoznat teren. Zbog toga nije moguće sa sigurnošću reci na koji su način kilometri podzemnih prolaza i odaja ispod platoa Gize bili osvetljeni, ali jedno je sigurno: osim ako drevni Egipćani nisu bili u stanju da vide u mraku, golema podzemna područja morala su nekako biti osvetljena. Isto pitanje važi i za unutrašnjost Velike piramide, a egiptolozi su se složili da se baklje nisu koristile, jer zidovi nisu bili začađeni od dima.
Iz onoga što je trenutno poznato o podzemnim prolazima ispod platoa s piramidama, moguće je utvrditi da postoji barem 4.8 kilometara prolaza 10 do 12 spratova ispod nivoa tla. Zanimljivo je da se i u Knjizi mrtvih i u Tekstovima piramida spominju ‘Svetlotvorci’, a taj se izvanredan opis mogao odnositi na grupu ljudi odgovornu za osvetljavanje podzemnih područja njihovih kompleksa.
Jamblih je prepisao fascinantan izveštaj koji je bio pronađen na vrlo starom egipatskom papirusu čuvanom u jednoj džamiji u Kairu. Radi se o delu priče nepoznatog autora iz 100. godine pre naše ere, o grupi ljudi koji su uspeli da uđu u podzemne prolaze oko Gize s namerom da ih istraže.
Evo kako su opisali svoje iskustvo: ‘Došli smo do jedne odaje. Kad smo ušli, automatski se osvetlila svetlošću iz cevi duge poput ljudskog dlana, oko 15.24 cm, i uske, koja je uspravno stajala u jednom uglu. Kad smo se približili cevi, zasjala je jače… robovi su se uplašili i pobegli natrag putem kojim smo došli! Kad sam je dodirnuo, ugasila se. Pokušali smo sve kako bismo naterali cev da se ponovo upali, ali više nije stvarala svetlost.
U nekim su odajama svetleće cevi radile, a u drugima nisu. Razbili smo jednu cev, i iz nje su iscurile kuglice srebrne tečnosti koje su se brzo kretale po podu, sve dok nisu nestale u pukotinama između ploča. Kako je vreme prolazilo, svetleće cevi su postupno prestajale raditi i sveštenici su ih vadili i spremali u podzemno skrovište koje su posebno za tu svrhu izradili severoistočno od platoa. Oni su verovali da je svetleće cevi stvorio njihov obožavani Imhotep, koji će se jednog dana vratiti i popraviti ih’.
Rani Egipćani su u grobove svojih umrlih često stavljali upaljene svetiljke kao žrtvu svojim bogovima ili da bi preminuli mogao pronaći put na ‘drugu stranu’. U grobovima u blizini Memfisa (i u bramanskim hramovima u Indiji), pronađena su svetla koja su radila u zapečaćenim odajama i posudama, ali bi se zbog naglog izlaganja vazduhu ugasili ili bi njihovo gorivo isparilo.
Kasnije su Grci i Rimljani prihvatili taj običaj, i tradicija je poslala široko prihvaćena – s mrtvima su se sahranjivale ne samo upaljene svetiljke, nego i minijaturne reprodukcije pravljene od pečene gline. Neke svetiljke su zbog zaštite stavljane u okrugle posude, i zabeleženi su slučajevi da je u njima pronađeno izvorno ulje koje je ostalo savršeno očuvano nakon više od 2.000 godina.
Postoji mnoštvo dokaza koji potiču od očevidaca da su svetiljke gorele kad su grobovi bili zatvarani, a kasniji su posmatrači tvrdili da su i dalje gorele kad su grobnice bile otvarane stotinama godina kasnije. Mogućnost pripremanja goriva koje se može obnoviti jednakom brzinom kojom se troši bila je uzrok brojnih polemika među srednjevekovnim autorima, i postoje brojni dokumenti u kojima su iznosili svoje argumente.
Nakon pažljivog razmatranja dostupnih dokaza, čini se potpuno mogućim da su drevni egipatski sveštenici-hemičari izrađivali svetiljke koje su mogle goreti ako ne beskonačno, onda barem tokom vrlo dugog vremena.
Brojni autori su pisali o večno gorućim svetiljkama, i V. V. Vestkot procenjuje da je broj pisaca koji su poklonili pažnju ovoj temi veći od 150, a H. P. Blavacka procenjuje da ih ima 173. Dok se zaključci do kojih su došli razni autori prilično razlikuju, većina ih je priznala postojanje ovog fenomena.
Samo je mali broj njih tvrdio da bi svetiljke nastavile da gore večno, ali mnogi su bili spremni da priznaju da bi mogle da gore vekovima bez nadopunjavanja goriva. Prevladavalo je mišljenje da su fitilji tih večnih lampi bili napravljeni od usukanog ili ispletenog azbesta, kojeg su rani alhemičari zvali ‘salamanderova vuna’.
Čini se da je gorivo bilo jedan od rezultata alhemijskih istraživanja, i moguće je da se proizvodilo u hramu na brdu Sinaj. Sačuvano je nekoliko formula za pravljenje goriva za svetiljke, i u dubokoumnom delu H. P. Blavacke, autorka je navela dve složene formule prethodnih autora za gorivo koje ‘kad se pripravi i upali, goreće večnim plamenom, i tu svetiljku možete staviti na koje god mesto želite’.
Neki veruju da su legendarne večne svetiljke iz hramova vešto napravljeni mehanički trikovi, i ponuđena su neka prilično zabavna objašnjenja. U Egiptu postoje obilne podzemne naslage asfalta i nafte, i neki su autori tvrdili da su sveštenici kroz skrivenu cev sproveli azbestni fitilj do nalazišta nafte, a njega su pak spojili s jednom ili više svetiljki.
Drugi su smatrali da je verovanje da su svetiljke u grobnicama gorele večno bilo posledica činjenice da su u nekim slučajevima pare nalik dimu nadirale iz otvorenih grobnica. Družine koje su kasnije ulazile i pronalazile svetiljke razbacane po podu pretpostavljale su da su one bile izvor tih para. Postojale su neke dokazima dobro potkrepljene priče o otkrivanju večno gorućih svetiljki ne samo u Egiptu, nego i u drugim delovima sveta.
Monofakon de Vilar dao je ovaj fascinantan opis otvaranja grobnice rozenkrojcera Kristijana Rozenkrojca. Kad su braća ušla u grobnicu njihovog slavnog osnivača 120 godina nakon njegove smrti, otkrila su večnu svetiljku koja je blistavo svetlila obešena o strop. ‘Tamo se nalazio kip u oklopu koji je uništio izvor svetla kad je odaja otvorena.’ Ovo je neobično nalik izveštaju arapskog istoričara koji je tvrdio da su automati čuvali galerije ispod Velike piramide.
U jednom izveštaju iz XVII veka spominje se još jedna priča o robotu. U središnjoj Engleskoj pronađena je neobična grobnica u kojoj se nalazio automat koji se pokretao kad bi uljez stao na određene kamenove na podu grobnice. U to je vreme polemika oko rozenkrojcera bila na svom vrhuncu, pa je zaključeno da je grobnica pripadala rozenkrojcerskom posvećeniku.
Jedan seljak otkrio je grobnicu, ušao u nju, i otkrio da je unutrašnjost blistavo osvetljena svetiljkom koja je visila sa plafona. Kad je prišao svetiljci, pod njegovom težinom uleglo se kamenje na podu i, iznenada, sedeća figura u teškom oklopu počela se pomicati. Mehanički je ustala na noge i udarila po svetiljci gvozdenom palicom, razbivši je i time delotvorno sprečivši otkrivanje tajne supstancije koja je održavala plamen. Nije poznato koliko dugo je svetiljka gorela, ali u izveštaju se tvrdi da se radilo o priličnom broju godina.
Sve u svemu, pustinja i piramide još uvek čuvaju tajnu za obične smrtnike.
(Conopljanews.net)
