U okviru ovakvog prisustva glavnih spoljnih faktora koji su Balkan delili u svoje sfere uticaja, formulisano je i srpsko pitanje. Dve rivalske kneževske dinastije su se sporazumele o stvaranju dvojne federativne države. Nakon pregovora na Cetinju, konačno je u Veneciji sklopljen ugovor o savezu i tajnoj vojnoj konvenciji između Srbije i Crne Gore, 15. juna 1876. Iako se pregovaralo najviše o vojnoj saradnji u predstojećem ratu, sporazumevanje se proširilo i na pitanja dinastičkog ujedinjenja u budućnosti i teritorijalne podele zajedničke srpske države. Zamišljalo se da će se ona protezati od timoka do Une, a da će u njoj na crnogorski federalni deo otpadati teritorij omeđen rekama Limom i Neretvom kod Konjica. U ovom se vojnom savezu od 15. juna 1876. ispoljava suština i vrhunac srpskog pitanja u Velikoj istočnoj krizi tih godina. Srbija i Crna Gora su ušle u rat protiv Turske na Vidovdan, 28. juna 1876, (zapravo 30. juna) iako su vojna dejstva objavljena i počela nekoliko dana kasnije. Srpski je knez u ratnoj proklamaciji osudio netoleranciju prema muslimanima i katolicima, kao i pokušaje socijalnog prevrata u kome bi se narušili postojeći vlasnički odnosi. Formalno je time onemogućeno da se moćan agrarni ustanak seljaka koji je buktao u susednim pokrajinama prizna kao srpska nacionalna revolucija. Odmah nakon sklapanja saveza Srbije i Crne Gore sa Hercegovinom. Ustanici u Bosni su proglasili ujedinjenje sa Srbijom na četiri mesta i o tome obznanili svetu svoju odluku. Sve su ustaničke formacije preuređene i stavljene pod jedinstvenu komandu pukovnika Milete Despotovića, bivšeg oficira ruske carske garde i ubeđenog slavjanofila. Verovao je da je srpski cilj ujedinjenje svih Slovena pod vođstvom ruskog cara, a u Bosni je pokušavao da na srpsku stranu privuče katolike i muslimane. Strateški osnov srpskog rata protiv Turske 1876. je predviđao da rat ima za cilj samo da izazove ruskog cara da vojnički interveniše protiv Turske. Odatle je glavni udarni pravac određen prema Bugarskoj, kako bi se izazvao bugarski narodni ustanak. Ostali su frontovi imali manji značaj. Iako je bilo predviđeno da se srpska i crnogorska vojska usmeruju ka sjedinjenju negde u Raškoj oblasti, crnogorska vojska je svoje glavne operacije usmerila uglavnom na Hercegovinu. Izgledalo je, a i istorijska nauka je sklona ubeđenju da se to može i dokazati, da je crnogorski knez više sklon tajnom sporazumu sa austrijskim carem oko teritorijalne deobe Hercegovine, nego da uspostavlja istorijske osnove srpskom nacionalnom jedinstvu. Crnogorska je vojska u herecegovačkom i albanskom pravcu izvojevala nekoliko pobeda velikog svetskog odjeka. Srpska je milicija, na bugarskom frontu, a zatim i na ostalim ratištima počela da doživljava neuspeh za neuspehom. Konačno je spasena od totalnog poraza pritiskom velikih sila na tursku vladu da prihvati primirje, po kome je Srbija mogla da očuva svoj raniji teritorij, ali da ne dobije ništa od onoga što se srpsko javno mišljenje nadalo da je postalo istorijska tekovina.
U uslovima dubokog vojnog poraza, srpsko je nacionalno piptanje dalje zavisilo od sporazuma velikih sila. Na prvom mestu su se pokušale da sporazumeju Rusija i Austrougarska. Jedan nacrt sporazuma je napravljen u razgovoru ruskog i austrijskog cara u vozu između Berlina i Rajhštata 8. jula 1876. Po tom sporazumu Srbija je dobijala mali komad zemlje u pravcu reke Lima, Crna Gora jedan deo istočne Hercegovine i izlaz na more kod Spiča. Kako je sporazum sačinjen usmeno i u ruskoj verziji predviđao znatno nepovoljnija rešenja za Austrougarsku, konačni je sporazum postignut u Budimpešti 15. januara 1877. („Budimpeštanske konvencije“). Na osnovu ovih tajnih sporazuma, po kojima je cela Bosna prepuštena Austrougarskoj, a Hercegovina do linije iza Bileće, Rusija je ušla u rat protiv Turske 24. aprila 1877. Ruski su slavjanofili, razočarani u njihove planove oko rešavanja opšteslovenskog pitanja u Velikoj istočnoj krizi, počeli da kidaju sve veze sa Srbijom. U Moskvi je sročeno jedno saopštenje pod naslovom „Uoči našeg poslednjeg rata. Pismo predsednika Moskovskog slavjanofilskog komiteta, 4. decembra 1876. godine iz Moskve u Beograd“. Ovaj je dokument u celosti pušten u javnost tek 1897. godine, ali je i pored toga on odigrao isto onako veliku ulogu u istoriji srpsko-ruskih odnosa kao i slavjanofilska Poslanica Srbima 1860. Srbima je saopšteno da se s njima prekidaju sve spone saradnje, da se u Beogradu ostavlja jedan emisar za širenje ruske pismenosti i da se cela ruska energija upravlja na pomoć Bugarskoj. Srbi su označeni kao vinovnici za slom njihovog rata 1876, jer su svoju kulturu usmeravali na saradnju sa katoličkim Hrvatima u smislu stvaranja jugoslovenske države. Ti su ciljevi nazvani „lažima i frazom“. Sve su velike sile nastojale da izvuku neke koristi iz ove istočne krize iako su samo Rusija i Austrougarska igrale najaktivniju ulogu. One su formalno nastojale da postignu neki sporazum sa turskom vladom o promeni administracije u Bosni i Hercegovini i da se daju neki ustupci drugim narodima i državama. Na velikoj Carigradskoj konferenciji od 11. decembra 1876. do 20. januara 1877, nije prihvaćena molba srpskog kneza da se na konferenciji sasluša i srpski predstavnik. Kako ističe Jovan Vukić u malo poznatoj studiji na francuskom jeziju „Srpski narod u Velikoj istočnoj krizi od 1875. do 1878. Studija iz političke istorije“ (Ženeva 1919), Srbija je na konferenciji ućutkana rešenjem da će se poštovati njene predratne granice. Na lep način joj je rečeno da mora biti srećna što ništa nije izgubila. Crnoj Gori je obećano uvećanje u pravcu Hercegovine i Albanije. Carigradska je konferencija donela odluke da Bosna i Hercegovina postane autonomna i da se njen teritorij izdeli u nekoliko unutrašnjih kantona. Sultan bi naimenovao jednog generalnog guvernera, a velike sile bi garantovale ovaj poredak na rok od pet godina. Rukovodioci posebnih kantona, koji su na turskom nazivani „nahije mudirluci“, birani su od strane kantonalnih veća i od njihovih članova iz one vere koja je sačinjavala većinu u dotičnom kantonu. Više kantona se ujedinjavalo u okruge (sandžake), a na njihovom čelu bi sultan postavljao načelnike iz većinskog stanovništva.
Senka na sve ove tajne i javne pogodbe oko rešavnja Velike istočne krize je došla nakon konačne pobede ruske i srpske vojske nad turskom do početka marta 1878. U drugom ratu je srpska vojska probala vrednosti svog preobražaja. Uspela je da oslobodi delove jugoistočne Srbije sa Nišom i Pirotom kao glavnim osloncima. Unutrašnje pobune nezadovoljne opozicije su onemogućile da srpski odredi uđu ranije u poprište pod znatno povoljnijim okolnostima nego u ratu 1876. („Kragujevački barjak“). To je bio i razlog da nisu oslobođeni Skoplje i Priština. Nakon ovih velikih vojnih pobeda ruske vojske i sklapanja preliminarnog mira u San Stefanu 3. marta 1878, sve su velike sile nastojale da tajnim pogađanjem sa sultanovom vladom dobiju neke ustupke. Velika Britanija je na taj način od sultana dobila Kipar, a Austrougarskoj nije pošlo za rukom da joj sultan omogući legalnu okupaciju Bosne i Hercegovine. Sa ruske strane je srpskoj vladi stavljeno na znanje da se ne sme protiviti Austrougarskoj i zahtevati delove Bosne. Pre nego je dobila mandat velikih sila da okupira Bosnu i Hercegovinu, habzburška je politika uspela da na svoju stranu pridobije sve glavne činioce. Njeni agenti su na svoju stranu okrenuli većinu franjevačkog sveštenstva i deo muslimanskih zemljoposednika. Hercegovački ustanak je bio pod komandom crnogorskog kneza, a on je bio u tesnoj vezi sa predstavnicima austrijskog cara. Dobijao je određenu finansijsku pomoć i bio zadovoljan da su velike sile bile vidljivo sklone da Crnoj Gori daju teritorijalno uvećanje i izlaz na more. Ustanici u Bosni su glavno uporište izgradili na tromeđi Dalmacije, Like i Bosne. Pored štaba pukovnika Despotovića, tu u Crnim Potocima su podignuta spremišta za zalihe hrane i opreme. Ta je utvrda bila prirodno zaštićena jer je kao klin duboko ulazila u austrijski teritorij i bez povrede granice se nije mogla zauzeti. Upravo koristeći svesnu nebudnost austrijskih organa, turska je vojska 4. avgusta 1877, koristeći se slobodnim prolazom preko granice, razorila to uporište i razbila poslednje znatnije ustaničke formacije.
Pripremajući se za Berlinski kongres, Rusija je nastojala da pre njega izvuče neke koristi u tajnom pogađanju sa austrougarskom diplomatijom. Privremeno je podržavala ideju o autnomiji Bosne i Hercegovine, kako bi je kasnije mogla predati za vrednije ustupke u Makedoniji i Bugarskoj. Nakon poraza u Crnim Potocima, ustanici su u Bosni bili formirali jednu privremenu vladu i obnovili nekoliko ustaničkih četa. Dvojica ustaničkih starešina su u seljačkim odelima uspela da dođu u Beograd i sastanu se sa predstavnikom vlade Jovanom Ristićem. „On ih ljubazno primi, i saslušavši njihovu molbu, odgovori im, da im Srbija nikakve pomoći dati ne može, pošto se u poslednjem ratu s Turcima jako istrošila“. Na veće je razočarenje naišla jedna mala delegacija slvajnofilima u Moskvi, koji su u skladu sa zvaničnom carskom politikom sve energije posvetili oslobođenju Bugarske, a Srbima savetovali da se sporazumeju sa Austrougarskom oko osiguranja autnomije Bosne i Hercegovine i postizanja nezavisnosti države. Popuštajući pritisku, srpskoj vladi je jedino ostalo da od habzburških diplomata dobije podršku oko izgradnje železnice i povoljnijeg razgraničenja sa Bugarskom. U pitanju srpskih poseda zapadno od reke Drine je ćutala, pazeći da ne daje nikakve izjave „iz kojih bi izgledalo, kao da se Srbija odriče Bosne, ili da je ustupa“.
