Nakon što su analizirali neverovatno očuvan skelet ptice pronađen u Argentini, naučnici su utvrdili da je reč o izumrlom predatoru tza kojeg se ranije nije znalo.
Phorusrhacidae su grupa izumrlih vrhunski predatora sa ogromnim lobanjama, dugim nogama i velikim, zakrivljenim kljunovima.
Ove ptice mesožderke koje nisu mogle da lete terorisale su Južnu Ameriku do pre nekoliko miliona godina. Danas naučnici proučavaju izuzetno očuvane fosile nove vrste ovih velikih ptica koji otkrivaju do sada neviđene detalje o njihovim lovačkim sposobnostima i sluhu.
Skoro potpuni skelet ranije nepoznate vrste Phorusrhacidae otkriven je u sedimentima pliocena na Atlantskoj litici u regionu Pampe u Argentini. Tim predvođen Federikom Degranijem sa Nacionalnog univerziteta u Kordobi analizirao je skelet od glave do pete, bukvalno.
Ova velika ptica bila je stara bar 3.3 miliona godina, težila je 18 kilograma i imala je visinu od 1,2 metra. Nazvana je Llallawavis scagliai. „Llallawa“ znači „veličanstvena“ na kečua jeziku, a „avis“ znači ptica. Galileo Huan Skaglia bio je direktor Opštinskog prirodnjačkog muzeja „Lorenco Skaglia“ u Buenos Ajresu, gde je skelet izložen.
Sa preko 90 odsto skeleta očuvanog, ovo je najveća ptica u ovoj grupi ikada otkrivena. Još važnije, otkriće uključuje retko očuvane delove anatomije koji su imali senzorne uloge – slušni region lobanje, glasnu kutiju i kompletan dušnik, kao i kosti koje su pomagale u fokusiranju očiju i nepca. Ovo je prvi put da strukture koje uključuju osećaj sluha mogu da se rekonstruišu za veliku pticu. Tako je tim stvorio 3D modele unutrašnjeg uha na osnovu CT skenova fosila i živih vrsta.
spostavlja se da je prosečno čulo sluha „veličanstvene Skaglia ptice“ bilo oko 2300 Hz. „Srednji sluh ovih ptica bio je ispod proseka za žive ptice. To izgleda ukazuje da su Llallawavis imale suženu, nisku frekvenciju vokalizacije, verovatno korišćene za unutarvrsnu akustičnu komunikaciju ili detektovanje plena“, objašnjava Degranije.
Za razliku od većine ptica, mnogi zglobovi između kostiju lobanje ovih ptica su spojeni – što im je verovatno pomoglo da premlate svoj plen i pocepaju ga lakše. Uz to, nova vrsta imala je sićušnu kost koja je ojačavala vezu između njenog kljuna i lobanje, što je kljun činilo dovoljno jakim da se koristi kao sekira.
(nationalgeographic)
